Zalivanje i prihranjivanje crvenkaste noćurke bez grešaka

Crvenkasta noćurka dobro podnosi povremenu sušu kada razvije dubok koren, ali najbolji rast i cvetanje postiže uz ravnomerno dostupnu vlagu. Preobilno zalivanje opasnije je od kratkotrajnog nedostatka vode, naročito na teškom i slabo dreniranom zemljištu. Prihrana treba da bude umerena jer previše hraniva, posebno azota, stvara visoke i mekane stabljike. Cilj pravilne nege nije neprekidno vlažno i previše plodno tlo, već stabilna ravnoteža između vlage, vazduha i dostupnih minerala.

Potrebe mladih i ukorenjenih biljaka

Tek posejano seme i mlade sadnice imaju plitak korenov sistem, pa se površinski sloj zemljišta ne sme potpuno osušiti. Zalivanje treba da bude češće, ali sa manjom količinom vode kako se seme ne bi ispralo. Najbolji je blag raspršeni mlaz koji ravnomerno vlaži podlogu. Stalno natapanje ipak treba izbegavati jer smanjuje količinu vazduha oko korena.

Nakon razvoja nekoliko pravih listova razmaci između zalivanja mogu se postepeno produžavati. Time se biljka podstiče da koren usmerava dublje u zemljište. Površina može blago da se prosuši, ali se korenov sloj ne sme potpuno isušiti. Naglo prelaženje sa čestog zalivanja na dugotrajnu sušu izaziva zastoj u rastu.

Dobro ukorenjena noćurka znatno je otpornija i često koristi vlagu iz dubljih slojeva. U prosečnim vremenskim uslovima ne zahteva svakodnevno zalivanje. Voda se dodaje kada se zemljište osuši nekoliko centimetara ispod površine. Ređe i obilnije zalivanje korisnije je od svakodnevnog kvašenja samo gornjeg sloja.

Biljke u saksijama zavise od redovnijeg zalivanja jer je količina supstrata ograničena. Posuda mora imati velike otvore za odvod vode i ne sme trajno stajati u punom podmetaču. Tokom toplih i vetrovitih dana supstrat se proverava svakodnevno. Zalivanje se obavlja čim se gornji sloj prosuši, ali pre nego što listovi počnu da venu.

Pravilna tehnika zalivanja

Najpovoljnije vreme za zalivanje je rano jutro, kada biljka može da iskoristi vodu pre najtoplijeg dela dana. Jutarnje zalivanje omogućava da se slučajno nakvašeni listovi brzo osuše. Večernje zalivanje može biti prihvatljivo tokom velikih vrućina, ali lišće treba ostaviti suvim. Dugotrajna noćna vlaga povećava rizik od razvoja gljivičnih oboljenja.

Vodu treba usmeriti prema osnovi biljke i rasporediti po celoj zoni korena. Zalivanje neposredno uz stabljiku često navlaži samo mali deo zemljišta. Sporije dodavanje omogućava vodi da prodre dublje bez površinskog oticanja. Na nagibu se zaliva u nekoliko manjih navrata kako bi zemljište postepeno upilo vlagu.

Često plitko zalivanje podstiče razvoj korena neposredno ispod površine. Takav koren je osetljiviji na visoke temperature i brzo isušivanje. Duboko zalivanje stvara stabilniju biljku koja bolje podnosi kraće sušne periode. Posle zalivanja vlažnost se može proveriti prstom ili uskom baštenskom lopaticom.

Kišnica je veoma pogodna jer je obično mekša i manje opterećena rastvorenim solima. Hladna voda iz dubokog bunara ne treba direktno da se izliva na zagrejano korenje tokom podnevnih sati. Poželjno je da voda odstoji i približi se temperaturi okoline. To je naročito važno za biljke gajene u posudama.

Prilagođavanje vremenskim i zemljišnim uslovima

Na peskovitom zemljištu voda brzo otiče, pa su potrebna nešto češća zalivanja. Unošenje komposta poboljšava sposobnost tla da zadrži vlagu bez stvaranja zabarivanja. Organski malč dodatno usporava isparavanje sa površine. Ipak, peskovito tlo se ne može zalivati istim ritmom kao teško glinovito zemljište.

Glinovito zemljište dugo ostaje vlažno i zahteva opreznije zalivanje. Pre dodavanja nove vode treba proveriti stanje dubljeg sloja, a ne samo suvu površinsku pokoricu. Ako se voda zadržava u jami ili ostavlja neprijatan miris, drenaža je nedovoljna. U takvim uslovima prioritet je popravljanje strukture zemljišta, a ne povećavanje učestalosti zalivanja.

Tokom dužih letnjih suša biljke u cvetanju troše više vode nego rozete u početnoj fazi razvoja. Posebnu pažnju treba posvetiti periodu formiranja pupoljaka. Nedostatak vlage tada može dovesti do sitnijih cvetova i prevremenog sušenja donjih listova. Ipak, zemljište između dva zalivanja treba da dobije dovoljno vazduha.

Posle obilne kiše dodatno zalivanje obično nije potrebno nekoliko dana. Visoke biljke treba pregledati jer raskvašeno tlo slabije drži koren, a vlažne stabljike postaju teže. Ako je zemlja stalno natopljena, malč se privremeno razgrće radi bržeg sušenja. Odvodni kanali mogu sprečiti zadržavanje vode oko biljaka u nižim delovima vrta.

Organska prihrana i poboljšanje zemljišta

Zreo kompost je najpraktičniji izvor hranljivih materija za crvenkastu noćurku. Nanosi se u tankom sloju oko rozete početkom proleća, bez zatrpavanja središnje tačke rasta. Kompost postepeno oslobađa hraniva i istovremeno poboljšava strukturu tla. U većini prosečnih vrtova jedna ovakva prihrana tokom sezone sasvim je dovoljna.

Dobro zgoreo stajnjak može se koristiti prilikom pripreme veoma siromašnog zemljišta. Mora biti potpuno zreo i ravnomerno pomešan sa tlom znatno pre sadnje. Svež stajnjak može oštetiti koren, povećati koncentraciju soli i podstaći neumeren rast. Ne treba ga stavljati direktno u sadnu jamu uz mladu biljku.

Biljni komposti i kvalitetan humus od glista pogodni su za blagu dopunsku ishranu. Koriste se u manjim količinama jer noćurka nije biljka sa izuzetno visokim zahtevima. Preterano obogaćivanje zemljišta daje obilje lišća, ali ne nužno i više cvetova. Na prirodno plodnom tlu dodatna organska đubriva često nisu potrebna.

Organski malč se vremenom razgrađuje i doprinosi sadržaju humusa. Njegova osnovna uloga ipak treba da bude očuvanje vlage i zaštita strukture zemljišta. Debeo sloj svežeg materijala može vezivati azot u površini ili održavati preveliku vlagu. Malč se zato nanosi umereno i drži nekoliko centimetara dalje od stabljike.

Mineralna đubriva i znaci neravnoteže

Mineralna đubriva koriste se samo kada biljka pokazuje jasan nedostatak ili raste na izrazito siromašnom zemljištu. Pogodnije je uravnoteženo đubrivo sa umerenim sadržajem azota nego preparat namenjen intenzivnom rastu lišća. Doza treba da bude niža od maksimalne preporuke proizvođača. Prihrana se nanosi na vlažno zemljište kako bi se sprečilo oštećenje korena.

Previše azota prepoznaje se po veoma krupnim, tamnozelenim listovima i izduženim, mekim stabljikama. Takve biljke često kasnije cvetaju i lako se savijaju. Tkivo može postati privlačnije lisnim vašima i osetljivije na bolesti. U tom slučaju obustavlja se prihrana i ne dodaju se materijali bogati azotom.

Nedostatak hraniva može se ispoljiti bledim listovima, usporenim rastom i malim brojem pupoljaka. Slične simptome, međutim, mogu izazvati zabarivanje, oštećen koren ili neodgovarajuća reakcija zemljišta. Pre prihrane zato treba proveriti drenažu i vlažnost. Dodavanje đubriva biljci sa bolesnim korenom može dodatno pogoršati stanje.

Prihranjivanje se obično prekida tokom druge polovine leta, posebno u područjima sa hladnim zimama. Kasno dodavanje azota podstiče novo, nežno tkivo koje teže sazreva pre mraza. Biljci je tada korisnije omogućiti prirodno završavanje vegetacije. Umerena ishrana, pravilno zalivanje i dovoljno sunca daju stabilnije rezultate od čestog korišćenja jakih đubriva.