Zalivanje i prihranjivanje čileanske araukarije

Čileanska araukarija zahteva ravnotežu između dovoljno vlage i stalnog prisustva vazduha u zemljištu. Njena potreba za vodom menja se sa starošću, godišnjim dobom, strukturom tla i izloženošću suncu i vetru. Prihranjivanje treba da bude umereno, jer prevelike količine hraniva ne ubrzavaju bezbedno rast i mogu oslabiti otpornost mladih izdanaka. Najbolja strategija zasniva se na redovnom posmatranju zemljišta i biljke, a ne na zalivanju i đubrenju prema nepromenljivom rasporedu.

Kako koren koristi vodu

Koren araukarije za normalno disanje mora imati pristup vodi i kiseoniku istovremeno. U rastresitom zemljištu voda navlaži čestice, dok višak odlazi kroz dublje slojeve i ostavlja vazdušne pore. U zbijenoj podlozi te pore ostaju ispunjene vodom, pa koren počinje da se guši. Zato pravilna drenaža predstavlja osnovu svakog dobrog režima zalivanja.

Mlade biljke imaju ograničenu korenovu zonu i ne mogu koristiti vlagu iz velike dubine ili udaljenih delova zemljišta. Njihova korenova bala može se osušiti čak i kada okolno tlo deluje vlažno. Tokom prve sezone potrebno je proveravati upravo zemlju uz balu, a ne samo površinu nekoliko desetina centimetara dalje. Posebno su osetljive biljke čiji se fabrički supstrat razlikuje od zemljišta u vrtu.

Odrasla stabla razvijaju širi sistem korena i bolje koriste prirodne zalihe vode. Ipak, dugotrajna letnja suša može smanjiti prirast i izazvati postepeno sušenje najstarijih grana. Jedno obilno zalivanje u dužim razmacima korisnije je od svakodnevnog površinskog kvašenja. Voda tada prodire dublje i podstiče stabilniji razvoj korena.

Potreba za vodom povećava se pri visokoj temperaturi, jakom vetru i intenzivnom osunčavanju. Smanjuje se tokom hladnog i oblačnog vremena, kada biljka sporije isparava. Ista količina vode zato ne može biti odgovarajuća u svim delovima godine. Prilagođavanje vremenskim uslovima sprečava i sušenje i prekomerno natapanje.

Režim zalivanja kroz godišnja doba

U proleće se zalivanje pojačava kako temperatura raste i počinje razvoj novih izdanaka. Ako ima dovoljno kiše, dodatna voda često nije potrebna odraslim biljkama. Mlade sadnice ipak treba proveravati jer njihova mala korenova zona brže gubi vlagu. Zaliva se ujutru, polako i dovoljno dugo da voda prodre ispod površinskog sloja.

Tokom leta zemljište se proverava najmanje jednom nedeljno, a u posudama i znatno češće. Prst, drvena sonda ili mala baštenska lopatica mogu pokazati da li je zemlja vlažna na dubini od deset do petnaest centimetara. Ako je na toj dubini još umereno vlažna, zalivanje se može odložiti. Površina koja izgleda suvo ne znači uvek da je cela korenova zona ostala bez vode.

U jesen se učestalost zalivanja postepeno smanjuje, ali biljka ne treba da uđe potpuno suva u zimu. Posle suve jeseni korisno je obilno zaliti zemlju pre prvog dužeg perioda mraza. Vlažno, ali ne raskvašeno zemljište sporije se hladi i omogućava korenu da skladišti dovoljno vode. Ovo je naročito važno za zimzelene listove koji nastavljaju da gube vlagu tokom sunčanih zimskih dana.

Zimi se biljke u zemlji uglavnom ne zalivaju dok je tlo smrznuto. Tokom blažeg perioda bez mraza može se dodati malo vode ako je zima izrazito suva i vetrovita. Primerci u posudama zahtevaju povremenu kontrolu jer se njihov supstrat može osušiti čak i u hladnom prostoru. Zalivanje se obavlja štedljivo, samo kada gornji sloj više nije vlažan.

Zalivanje u posudi i značaj drenaže

Posuda mora imati dovoljan broj otvora kroz koje voda može brzo da izađe. Jedan mali otvor lako se zapuši korenom, komadićima kore ili nataloženim česticama supstrata. Na dnu se može postaviti mrežica koja sprečava ispadanje zemlje, ali ne ometa protok vode. Saksija bez odvoda nije pogodna za dugotrajan uzgoj araukarije.

Supstrat u posudi menja osobine kako stari. Organski delovi se postepeno razgrađuju, zemlja se sleže, a prostor između čestica postaje sve manji. Tada voda sporije otiče i koren dobija manje vazduha. Povremena zamena supstrata ili presađivanje vraća potrebnu strukturu i smanjuje opasnost od zadržavanja vode.

Pri svakom zalivanju treba navlažiti celu korenovu masu. Mala količina vode često ovlaži samo gornji sloj, dok donji deo ostaje suv. Zalivanje se nastavlja sve dok se voda ne pojavi kroz otvore na dnu. Ako voda odmah sklizne uz ivicu, supstrat je možda presušen i potrebno ga je navlažiti u nekoliko sporih prolaza.

Podmetač ispod posude ne sme satima ostati ispunjen vodom. Voda koja se vraća kroz drenažne otvore održava donji deo korena bez kiseonika. Posuda se može podići na niske nosače kako bi vazduh slobodno cirkulisao ispod dna. Na otvorenoj terasi treba proveriti i da kišnica ne puni ukrasnu spoljašnju posudu.

Izbor i primena đubriva

Umereno plodno baštensko zemljište često obezbeđuje dovoljno hraniva bez česte dodatne prihrane. Mlada biljka se može jednom u proleće prihraniti sporootpuštajućim đubrivom namenjenim četinarima ili zimzelenom drveću. Doza treba da bude u donjem delu preporučenog raspona. Prekomerna prihrana može izazvati mekan i izdužen rast koji slabije podnosi mraz.

Azot podstiče razvoj zelenih delova, ali njegova kasna primena odlaže sazrevanje izdanaka. Zato se đubriva sa većim udelom azota ne koriste pred kraj leta i tokom jeseni. Fosfor i kalijum imaju važnu ulogu u razvoju korena i otpornosti tkiva, ali ni njih ne treba dodavati bez potrebe. Najbolji rezultat daje uravnotežena prihrana zasnovana na stvarnom stanju zemljišta.

Organski kompost može se u tankom sloju rasporediti po površini korenove zone u proleće. Ne treba ga duboko ukopavati jer se pri tome mogu oštetiti površinski korenčići. Dobro sazreo kompost postepeno oslobađa hraniva i poboljšava sposobnost tla da zadržava vlagu. Svež stajnjak nije pogodan jer može biti suviše jak i sadržati veliku količinu soli.

Biljke u posudama brže iscrpljuju ograničene zalihe hraniva. Njima se tokom proleća i prve polovine leta može davati razblaženo tečno đubrivo u dužim razmacima. Supstrat treba prethodno navlažiti kako rastvor ne bi došao na potpuno suv koren. Prihranjivanje se prekida kada se rast usporava i približava hladniji deo godine.

Prepoznavanje grešaka u zalivanju i prihrani

Suva zemlja, mlitav vrh i postepeno smeđenje krajeva grana mogu ukazivati na nedostatak vode. Ipak, slični simptomi ponekad se javljaju kada je koren istrulio i više ne može da usvaja vlagu. Pre dodatnog zalivanja treba proveriti stvarnu vlažnost i miris zemljišta. Zasićena, neprijatno mirisna podloga zahteva smanjenje vode, a ne njeno dodavanje.

Žućkasta boja novog rasta može biti posledica nedostatka hraniva, nepovoljne reakcije zemljišta ili oštećenja korena. Dodavanje đubriva bez dijagnoze može pogoršati problem ako je uzrok slaba drenaža. Korisno je proveriti kiselost tla i po potrebi uraditi osnovnu analizu hranljivih materija. Tek tada se bira odgovarajuća korekcija.

Bela ili sivkasta prevlaka na površini supstrata često predstavlja talog mineralnih soli. Ona se javlja posle dugotrajnog zalivanja tvrdom vodom ili prečestog dodavanja đubriva. Površinski sloj može se ukloniti i zameniti svežim supstratom, a korenova masa povremeno isprati obilnim zalivanjem. Voda nakon ispiranja mora potpuno isteći iz posude.

Slab rast ne znači automatski da biljci treba više hrane. Čileanska araukarija prirodno raste sporo, naročito dok se prilagođava posle sadnje ili presađivanja. Ako su boja listova, čvrstina vrha i stanje kore dobri, umeren prirast obično nije razlog za intervenciju. Strpljenje i stabilni uslovi mnogo su bezbedniji od čestog menjanja režima nege.