Bolesti i štetočine anđeoske trube

Iako je anđeoska truba relativno otporna i snažna biljka, ona nije imuna na napade raznih bolesti i štetočina koje mogu ugroziti njeno zdravlje i umanjiti njenu dekorativnu vrednost. Redovan pregled i poznavanje najčešćih problema ključni su za pravovremenu reakciju i uspešno suzbijanje. Preventivne mere, kao što su obezbeđivanje optimalnih uslova za rast, održavanje higijene i jačanje opšte otpornosti biljke, igraju najvažniju ulogu u sprečavanju pojave problema. Ukoliko se problemi ipak pojave, brza identifikacija uzročnika omogućava primenu ciljanih mera zaštite, bilo da se radi o mehaničkom uklanjanju, primeni bioloških preparata ili, u krajnjem slučaju, korišćenju hemijskih sredstava. Ovaj vodič će vas upoznati sa najčešćim bolestima i štetočinama koje napadaju anđeosku trubu i pružiti savete za njihovu efikasnu kontrolu.

Najčešći „neprijatelji“ anđeoske trube su insekti koji se hrane njenim sokovima, a među njima se posebno ističu crveni pauk, lisne vaši i bela leptirasta vaš. Ovi insekti obično napadaju biljku kada je ona pod stresom, na primer, usled nedostatka vode, previsokih temperatura ili loše cirkulacije vazduha. Njihovo prisustvo se najčešće prvo primeti na naličju listova ili na najmlađim i najnežnijim delovima biljke. Sisanjem biljnih sokova, oni slabe biljku, izazivaju deformacije i promenu boje listova, a mogu biti i prenosioci raznih virusnih oboljenja.

Pored insekata koji sisaju sokove, problem mogu predstavljati i gusenice raznih leptira, kao i puževi, koji se hrane lišćem praveći rupe i oštećenja. Iako ova oštećenja obično nisu fatalna za veliku i snažnu biljku kao što je anđeoska truba, ona svakako narušavaju njen estetski izgled. Redovnim pregledom biljke, posebno u večernjim satima, ovi napasnici se mogu lako uočiti i mehanički ukloniti pre nego što naprave veću štetu.

Što se tiče bolesti, anđeoska truba je najčešće podložna gljivičnim oboljenjima koja se razvijaju u uslovima prevelike vlage i slabe cirkulacije vazduha. Pepelnica, plamenjača i razne vrste pegavosti lišća mogu se pojaviti, posebno tokom kišnih i vlažnih perioda ili u previše zbijenim zasadima. Simptomi uključuju pojavu beličastih, sivkastih ili smeđih pega na listovima, koje se postepeno šire i mogu dovesti do njihovog prevremenog opadanja. Najopasnija bolest je trulež korena, koja je skoro uvek posledica prekomernog zalivanja i loše drenaže supstrata.

Najčešće štetočine i njihova identifikacija

Crveni pauk (Tetranychus urticae) je jedna od najčešćih i najdosadnijih štetočina anđeoske trube, posebno tokom suvih i toplih letnjih meseci. Radi se o veoma sitnim grinjama, jedva vidljivim golim okom, koje se obično nalaze na naličju listova. Prvi znak njihovog prisustva su sitne, žućkaste ili beličaste tačkice na licu lista, koje nastaju kao posledica sisanja biljnog soka. U kasnijoj fazi napada, na naličju listova i između grana može se primetiti fina, gusta paučina. Listovi postepeno gube boju, postaju bronzani, suše se i opadaju.

Lisne vaši (Aphididae) su takođe česti napasnici. To su mali, mekog tela insekti, koji mogu biti zelene, crne ili smeđe boje, a obično se u velikim kolonijama skupljaju na vrhovima mladih izdanaka, cvetnim pupoljcima i na naličju mladog lišća. Lako su uočljive golim okom. One sisaju biljne sokove, što dovodi do slabljenja biljke, uvijanja i deformacije listova. Pored direktne štete, lisne vaši izlučuju lepljivu supstancu poznatu kao „medna rosa“, na koju se naseljava gljiva čađavica, stvarajući crnu prevlaku na listovima i smanjujući fotosintezu.

Bela leptirasta vaš (Trialeurodes vaporariorum) je još jedan čest problem, posebno kod biljaka koje se unose u zatvoren prostor tokom zime. To su sitni, beli, leptiroliki insekti koji se, kada se biljka protrese, razlete u vidu malog oblaka. I odrasle jedinke i njihove larve hrane se sisanjem biljnih sokova, prvenstveno sa naličja listova. Simptomi napada su slični kao kod lisnih vaši – slabljenje biljke, žućenje i opadanje lišća, kao i lučenje medne rose.

Puževi i gusenice predstavljaju drugačiji tip štetočina, jer se hrane grickanjem biljnog tkiva. Njihovo prisustvo je lako uočiti po nepravilnim rupama na listovima i cvetovima. Puževi su aktivni noću i tokom vlažnog vremena, a tokom dana se skrivaju na vlažnim i tamnim mestima. Gusenice raznih vrsta leptira se takođe mogu naći na listovima, gde se hrane pre nego što se učahure. Iako retko izazivaju ozbiljnu štetu na velikim biljkama, mogu značajno narušiti njihov izgled.

Metode suzbijanja štetočina

Pristup suzbijanju štetočina treba da bude integrisan, počevši od najblažih metoda. Mehaničko uklanjanje je prvi korak. U slučaju slabijeg napada lisnih vaši, one se mogu sprati jakim mlazom vode. Gusenice i puževi se mogu ručno sakupljati, najbolje u večernjim satima. Lepljive žute ploče su veoma efikasne za hvatanje odraslih jedinki bele leptiraste vaši i letećih formi lisnih vaši, čime se smanjuje njihova populacija i sprečava dalje polaganje jaja.

Primena bioloških i prirodnih insekticida je sledeći korak. Preparati na bazi neem ulja su veoma efikasni protiv širokog spektra štetočina, uključujući crvenog pauka, lisne vaši i belu leptirastu vaš. Neem ulje deluje kao repelent, antifeedant (sprečava ishranu) i regulator rasta insekata. Rastvor vode i kalijumovog sapuna (insekticidni sapun) takođe može biti veoma efikasan u suzbijanju insekata mekog tela. Ovi preparati su manje štetni za korisne insekte i okolinu. Povećanje vlažnosti vazduha čestim orošavanjem biljke može pomoći u suzbijanju crvenog pauka, koji ne voli vlažne uslove.

Ukoliko su napadi veoma jaki i prethodne mere ne daju rezultate, može se pribeći upotrebi hemijskih insekticida. Važno je odabrati preparat koji je registrovan za suzbijanje konkretne štetočine. Za suzbijanje crvenog pauka koriste se akaricidi, dok se za lisne vaši i belu leptirastu vaš koriste insekticidi. Preporučuje se korišćenje sistemskih insekticida koji ulaze u biljno tkivo, jer su efikasniji protiv insekata koji se hrane sisanjem sokova. Prilikom primene hemijskih sredstava, neophodno je strogo se pridržavati uputstava proizvođača o dozi, načinu primene i merama zaštite.

Prevencija je uvek najbolji lek. Zdrava i jaka biljka je mnogo otpornija na napade štetočina. Obezbeđivanje optimalnih uslova – dovoljno svetlosti, vode i hraniva – jača imunitet biljke. Redovan pregled, posebno naličja listova, omogućava da se problem uoči u samom začetku, kada ga je mnogo lakše rešiti. Održavanje dobre cirkulacije vazduha oko biljke i izbegavanje preguste sadnje takođe smanjuje rizik od masovne pojave štetočina.

Uobičajene bolesti i njihovi simptomi

Gljivične bolesti su najčešći zdravstveni problem kod anđeoskih truba, a obično su povezane sa prekomernom vlagom. Pepelnica je jedna od najprepoznatljivijih bolesti, a manifestuje se pojavom bele, praškaste prevlake na listovima, stabljikama i cvetnim pupoljcima. Ova prevlaka se lako može obrisati prstom. Iako retko ubija biljku, pepelnica smanjuje fotosintezu, slabi biljku i narušava njen izgled. Razvoju pepelnice pogoduju tople, vlažne noći i suvi dani.

Pegavost lišća je opšti naziv za grupu bolesti koje izazivaju različite vrste gljivica. Simptomi se ogledaju u pojavi okruglih ili nepravilnih pega na listovima, koje mogu biti smeđe, crne ili sivkaste boje, često sa tamnijim ivicama. Vremenom, tkivo unutar pega nekrotira i ispada, ostavljajući rupe na listu. U slučaju jake zaraze, listovi mogu masovno požuteti i opasti, što dovodi do defolijacije i slabljenja biljke.

Trulež korena i stabla je najopasnija bolest, koja je skoro uvek posledica loših uslova gajenja. Uzročnici su gljivice koje žive u zemljištu, a koje postaju aktivne u uslovima prekomerne vlage i slabe drenaže. Prvi simptomi su često nespecifični i mogu ličiti na nedostatak vode – biljka vene iako je zemlja vlažna, listovi žute i opadaju. Kasnije, osnova stabla postaje meka, tamni i truli. Kada se ovi simptomi pojave, bolest je već u poodmakloj fazi i biljku je veoma teško spasiti.

Virusne bolesti su ređe, ali mogu predstavljati problem. Viruse obično prenose insekti koji sisaju sokove, kao što su lisne vaši. Simptomi virusnih infekcija mogu biti raznoliki i uključuju mozaično šarenilo lišća (mešavina svetlo i tamnozelenih površina), deformacije listova i cvetova, kao i opšte zaostajanje u rastu. Nažalost, za virusne bolesti ne postoji lek, i jedina mera je uklanjanje i uništavanje zaražene biljke kako bi se sprečilo dalje širenje zaraze.

Prevencija i lečenje bolesti

Najefikasniji način borbe protiv bolesti je prevencija. Obezbeđivanje dobre cirkulacije vazduha je ključno za sprečavanje razvoja gljivičnih oboljenja. To znači da biljke ne treba saditi previše gusto i da ih, ukoliko se gaje u saksijama, treba postaviti tako da vazduh može slobodno da struji oko njih. Pravilno zalivanje je od suštinskog značaja; treba zalivati direktno u zonu korena, izbegavajući kvašenje listova. Najvažnije je izbegavati prekomerno zalivanje i osigurati da saksija ima dobru drenažu.

Ukoliko se pojave prvi znaci gljivičnih bolesti poput pepelnice ili pegavosti lišća, prvi korak je uklanjanje i uništavanje svih zaraženih listova. Ovo smanjuje količinu infektivnog materijala i sprečava dalje širenje. Kod slabijeg napada pepelnice, može se pokušati sa primenom prirodnih fungicida. Rastvor sode bikarbone (jedna kašičica sode bikarbone i par kapi tečnog sapuna na litar vode) može biti efikasan ako se primeni na vreme. Preparati na bazi sumpora su takođe efikasni protiv pepelnice.

U slučaju jače zaraze ili ako prirodne mere ne daju rezultate, neophodna je primena hemijskih fungicida. Postoji širok spektar fungicida, a izbor zavisi od konkretne bolesti. Sistemični fungicidi prodiru u biljno tkivo i pružaju dugotrajniju zaštitu, dok kontaktni deluju samo na površini biljke. Važno je prskati celu biljku, uključujući i naličje listova, i ponoviti tretman u intervalima koje preporučuje proizvođač.

Kada je u pitanju trulež korena, prevencija je jedina prava opcija. Kada se simptomi pojave, obično je kasno. U početnoj fazi, može se pokušati sa presađivanjem biljke u potpuno nov, sterilan supstrat, uz prethodno uklanjanje svih trulih i oštećenih delova korena. Nakon presađivanja, biljku treba zaliti rastvorom nekog fungicida koji deluje na zemljišne patogene. Međutim, šanse za oporavak su male. Zato je imperativ uvek obezbediti dobru drenažu i nikada ne dozvoliti da koren stoji u vodi.

Fiziološki poremećaji i abiotski stres

Pored bolesti i štetočina, anđeoska truba može patiti i od raznih fizioloških poremećaja uzrokovanih nepovoljnim uslovima sredine, poznatim kao abiotski stres. Jedan od najčešćih problema su opekotine od sunca. Ukoliko je biljka izložena prejakom, direktnom popodnevnom suncu, posebno ako nije postepeno priviknuta, na listovima se mogu pojaviti bele ili smeđe, suve mrlje nepravilnog oblika. Da bi se ovo sprečilo, biljku treba saditi na mestu sa jutarnjim suncem i popodnevnom senkom.

Nedostatak ili višak hranljivih materija takođe izaziva karakteristične simptome koji se mogu pomešati sa simptomima bolesti. Kao što je već pomenuto, nedostatak azota izaziva žućenje starijih listova, dok nedostatak gvožđa izaziva hlorozu na mladim listovima. Višak soli u supstratu, koji nastaje usled prekomernog đubrenja i isparavanja vode, može dovesti do „spaljivanja“ ivica listova, koje postaju smeđe i suve. U tom slučaju, potrebno je obilno isprati supstrat čistom vodom kako bi se višak soli ocedio.

Stres usled suše ili prekomernog zalivanja već je detaljno opisan, ali vredi ponoviti da su to najčešći uzroci problema kod anđeoskih truba. Naglo venuće, žućenje i opadanje listova, kao i odbacivanje cvetnih pupoljaka, direktna su posledica nepravilnog režima vode. Održavanje ravnoteže i konstantno umerene vlažnosti supstrata je od ključnog značaja za izbegavanje ovih problema i održavanje biljke u dobrom stanju.

Fizička oštećenja, kao što su lomljenje grana usled vetra ili sopstvene težine, takođe predstavljaju vrstu stresa. Polomljene grane treba oštrim makazama odrezati do zdravog dela kako bi se napravio čist rez koji lakše zarasta. Ovakve rane predstavljaju potencijalni ulaz za patogene, pa je važno da budu što čistije. Obezbeđivanje zaklona od vetra i postavljanje potpore za teške grane su važne preventivne mere za smanjenje rizika od mehaničkih oštećenja.